Opština Nova Varoš - Opštinska uprava.

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Насловна Историјат

Историјат

Ел. пошта Штампа

Археолошки налази на територији општине Нова Варош указују на трагове насеља 3000 година пре нове ере. Неолитска насеља на локацијама Бјелина и Пљосне стене потичу из млађег каменог доба. Као већа илирска насеља истицали су се Радоиња, Рутоши и Радијевићи. Крајем II века нове ере ове крајеве су насељавали Римљани, на шта указују бројне некрополе у Рутошима, Радоињи, Акмачићима и Буковику.

Нововарошки крај налази се у средњем делу прве српске државе. За време Немањића овај крај сачињавале су жупе Барче и Радохна. Оне су припадале Дабарској епископији. Из овог периода потиче неколико утврђења: Клак у Рутошима, Оштрик у Челицама, Островица у Бистрици и Соколац у Акмачићима. Током најезде Турака они су срушени. Нововарошки крај је пао под турску власт 1455. године. Турци су дуж путева основали нова насеља – паланке. Тако је и настала Скендерпашина паланка која се другачије назива Нова Варош или Јени Касаба.

Први поуздан помен града Нова Варош нађен је у дефтеру – пописнику села и домаћинстава пореских обвезника нахије Барча 1528. године.

alt

Током XVIII века Нова Варош се налазила међу најразвијенијим трговачким варошима, док је 1833. године постала седиште прве привремене српске капетаније. За време устанака и буна у XVIII   векu становништво овог краја масовно је мигрирало у Србију, тако да је Нова Варош била станица миграционих струја.

Нова Варош је од Турака ослобођена 1. новембра 1912. године. После II светског рата Нова Варош постаје привредно, административно и културно језгро овог краја.

Стара Нова Варош

Нова Варош је настала средином 16. века и везује се за име Скендер-паше Ђеновљанина који је путујући из Босне за Цариград (1530.године), застао са пратњом на заравни у подножју планине Златар и одушевљен лепотама овог шумовитог предела и опојним мирисом боровине, наредио да се ту подигне касаба.  Убрзо је никло насеље на месту данашње Нове Вароши. Названо је Скендер-пашина Паланка. Кад је нарасло до близу 2.000 кућа, „букну пожар и спржи паланку до темеља“ (Евлија Челебија). Већина становника је остала ту и подигла нову касабу коју назваше Јени Касаба, што на српском значи Нова Варош.

Све живља трговина стоком и њеним производима, учинила је да се варош, на раскрсници важних путева, брзо развија. Од 1776.године била је у саставу новопазарског санџака. Средином 19. века Нова Варош, према записима руског конзула и путописца Александра Гиљфердинга, имала је око 300 кућа и око 1.200 становника, „што је била реалнија процена од оне коју је изнео Елвија Челебија, који је иначе склон претеривању, навео да у Новој Вароши има чак 2.000 кућа“.

alt

Почетком 19. века (1809.године), град су од Турака ослободили Карађорђеви устаници, али су га истовремено грешком и запалили. Одласком Карађорђевих устаника, Нову Варош је, бежећи од турске одмазде, напустио велики број српског живља, иселивши се у централну Србију.

После више окршаја у Првом и Другом српском, а затим и у Невесињском устанку 1875. године (велика борба у суседном селу Радоињи), народ овог краја ослободио се турског ропства победом у Првом балканском рату 1912. године. Нова Варош је тада имала 450 кућа и 2.909 становника.

И у Првом светском рату нововарошки крај дао је велики допринос победи против централних сила Аустроугарске и Немачке, а на Солунском фронту и против Бугарске. Земљак, прослављени војвода Петар Бојовић, родом из села Мишевићи испод планине Златар, командовао је српском Првом армијом.

Нова Варош није остала по страни и у Народноослободилачком рату 1941—1945. Народ овог краја сврстао се у великом броју у четничке и јединице народноослободилачке војске, у Златиборску чету односно Трећу пролетерску санџачку ударну бригаду, а сама Нова Варош је више од 70 пута била час окупирана, а час поново ослобађана. Коначно је ослобођена 4. децембра 1944.године.

Живот у старој Новој Вароши

Нова Варош се налазила на царском цариградском друму. У њој је била мезилхана, где су се држали одморни коњи, пошта и одмарали путници. Ту се обављала трговина између Дубровника и Цариграда. О томе постоје сведочанства у Дубровачким архивама да су познати варошки трговци Борисављевићи трговали са овим Градом-републиком, али и са Сарајевом, Солуном, Пештом...

О добрим суседским и међуетничким односима становника Нове Вароши сведочи и то да се стара кућа свештеника Пурића налазила преко пута џамије, да прота Караматијевић купује кућу од Хајдар-бега Долмагића, да комшија Џунузовић одлази да на гробу упали свећу пријатељу Рајку Рајановићу ( председнику општине пре Другог светског рата) на дан његове славе...

Зато се у њој могло десити да Муслиманка, удовица, која је живела у Стамболу дође и заврши свој животни век у Вароши, да се турски кајмакам заљуби у снају чувене варошке породице, да попов унук ожени хоџину кћер, да се кћер чувеног проте Јевстатија Караматијевића, с очевим благословом, уда за Хрвата католика, а да његов син ожени лепотицу варошке долине Шефку Мусић и да другу протину кћи вихор Другог свестског рата одведе у брак са четничким командантом.

alt

Највећа варошка вредност су њени људи. Тако се десило да је једна млада 33-годишња жена, Мила Борисављевић, преузевши мушки посао направила чудо, тиме што је 1934. године успела да доведе струју у Нову Варош.

Љубав се у Новој Вароши између два рата песмом изражавала. Строгост грађанског кодекса, част и образ, дозвољавали су да младић серенадом под прозором девојци каже да је воли. А она треба да упали шибицу и тако покаже да је чула. Гласови Василија Пурића, студента права и Џаида Хаџибеговића, заљубљених младића, одјекивали су уснулим сокацима, а пробуђени очеви ћутали или грдили. Нарочито ако девојка заспи, па не чује, а они певају док не виде пламен шибице. Некад и зора забели...

Мјузикл КОСА премијерно изведен у Београду, гостовао је прво у Лондону, па у Новој Вароши. У Дому културе, који је отворен 8. фебруара 1969. године, гостовали су бројни врхунски уметници бивше Југославије, Аматерско позориште стало је под његово окриље...

Шмрцало се над судбином "Хасанагинице", зора дочекивала у БОЕМУ код Салиха и Ристића магази код Миша. Варошке химне "Стара Варош, да те Бог убије" и "По Вароши поваљана трава" утихнуле су пред неком новом музиком.

Нису само празници Божић, Ускрс, Бајрам, славе и свадбе били повод за окупљање и дружење, већ само део друштвеног живота уз многе тефериџе (вашаре) на Ђурђевдан и за 1.мај, организовала се Светосавска забава у Кулића хотелу и Соколском дому.

 

Садржаји – културно и историјско наслеђе 

Најважнији део баштине представљају многобројни манастири: Дубница у Божетићима, коју историчари називају “духовним средиштем старих Влаха”, Јоакима и Ане у селу Рутоши, Козме и Дамњана на Воденој Пољани и обновљени манастир Увац, и црква Свете Тројице у Новој Вароши, као и црква у етноселу Штитково. Посебну драгоценост околине Нове Вароши представљају цркве брвнаре настале као израз посебних услова живота и доказ стваралачких способности човека. Једна од њих, посвећена Покрову Пресвете Богородице налази се у Радијевићима на Златару, а друга у селу Кућани, посвећена Христовом Вазнесењу.

На огранку Муртенице код Кућана, окружена венцем борова, пространим ливадама и пашњацима, налази се најмања, а можда и најстарија, црква брвнара  у овом крају. Црква представља споменик од изузетног значаја и стављена је под заштиту.

По неким подацима изграђена је нешто пре 1780. године, док је припрата дограђена 1838. године. У цркви се налазе царске двери, рад Симеона Лазовица, иконописца из Бијелог Поља. Према запису двери су сликане 1780.године, претпоставља се у време градње овог храма. Црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице.

Грађена од масивних борових талпи-брвана, са кровом од шиндре, чије дубоке стреје заклањају велики део зидова. Заједно са олтарским простором и припратом дугачка је 6,5 а широка 3 метра. Висина од пода до таванице износи само 2 метра. Западна и северна врата висока су само 112 cm. Под је поплочан каменим плочама неправилног облика, а западна врата на припрати, за која се може претпоставити да су из времена градње цркве, украшена су веома декоративно. Иако мала, ова црква је зналачки рађена и значајна је творевина народних градитеља из Старог Влаха, који су током XIX века и почетком XX века били цењени и познати у цитавој западној Србији, где су куће брвнаре и цркве брвнаре највише и грађене.

Легенда каже да је минијатурна црква за ноћ изграђена и пренета на скровито место – у шумарак, међу борове.

Вековно присуство Отоманске империје обојило је овај простор мултикултуралношћу, остављајући бројне споменике исламске културе: џамија, мезаре и шедрване. У самом центру Нове Вароши налази се једина џамија која је подигнута у периоду између 1887. и 1894. год., а репрезентативни објекат исламске архитектуре је зграда турске Кајмакаме, грађена крајем 19. и почетком 20. века. Раскошна и модерна, у исламском стилу, представља ретку грађевину турске грађанске епохе.

Завичајни музеј у Новој Вароши отворен је 1. новембра 2012. године поводом обележавања стогодишњице ослобођења нововарошког краја од турске власти и Јаворске битке 1. новембра 1912. године. Налази се у згради Кајмакамије. Музејска збирка има 240 оригиналних експоната и три реплике оригинала: Печат кнеза Стројимира из IX века, сабљу кнеза Михаила Рашковића из 1516. године и официрску сабљу генерала Фрање Заха, команданта Јаворске војске у Српско-турском рату 1876-1878. Године. Музејска збирка прати време од неолита до краја Првог светског рата и распоређена је у 4 одељења: археолошко, етнолошко, историјско одељење и одељење историје уметности. Објекат је грађен у преплитању традиционалног исламског и модерног европског архитектонског стила, па оставља утисак пријатне складности, лепоте и доминације у односу на друге грађевине у чаршији оног времена, а и данас. У њој су тада биле смештене многе турске установе, среско начелство, турски суд, турски срески јавни тужилац, пореска управа... Музејска збирка има 240 оригиналних експоната и само три реплике оригинала:

1. Печат кнеза Стројимира из IX века, који представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. На печату, израђеном од злата грчким писмом пише: "Боже, помози Стројимиру". Оригинал печата се налази у Историјском музеју Србије.

2. Сабља кнеза Михаила Рашковића из 1516. године. Оригинал сабље се налази у Војном музеју у Београду.

Рашковићи су стара властелинска породица овог краја и имају велики значај у његовом привредном, културном и духовном развоју, а дали су велики допринос у тежњи српског народа са овог подручја да се ослободи од турске власти. Такође су утицали да процес исламизације српског народа буде мањи. Њихови потомци су породица Калаитовић.

3. Официрска сабља генерала Фрање Заха, команданта Јаворске војске у Српско-турском рату 1876-1878. године. Ослобођење Рашке области у овом рату било је од великог значаја. Најзначајнијом, Јаворском битком, командовао је генерал Зах, који је на Калипоље послао главнину српске војске. Оригинал сабље се налази у Историјском музеју у Београду.

У оквиру Етнолошког одељења налазе се тематске поставке: Старе сеоске и градске куће у нововарошком крају; Начин одевања градског и сеоског српског и муслиманског становништва; Предмети материјалне културе коришћени у нововарошким кућама. У оквиру Историјског одељење најзначајнији експонати су: Јатагани - белошапац и црношапац; Пушка "Танчица" или "Арнаутка", рађена у Призрену између XVII-XIX века.

Посетиоци љупке вароши могу уживати у изложбама Завичајној музеја и Галерији Квадратура круга у Новој Вароши, или посетити Калипоље, место чувеног боја за независност Србије 1876. и 1877. године.

Кајмакамија

Управна зграда, данас "Бела голубица", нововарошка кајмакамија, подигнута 1909. године, као спој исламског архитектонског и западноевропског је између два рата, имала традицију забава. После Другог светског рата била је седиште општинске управе, а онда дуго заборављена. Данас је у њој Завичајни музеј и градска библиотека.

Најстарија кућа у Вароши датира из 1861. године и припадала је Јову Ристићу. Уз њу су и куће Раденка Кулића на Зебиновцу, кућа Стева Пурића покривена шиндром, кућа Салка Шећерагића преко пута џамије, кућа Хајра Бербовића...

Од старе Вароши, нажалост, остали су само називи улица који говоре о њеним житељима: Ристића сокак, Борисављевића сокак, Јањића брег... и делови града, Зебиновац, Мезилхана, Зелена...

alt

 alt

 

Грб Општине Нова Варош

 

alt

 

Скупштина Општине Нова Варош је јула 1999.године усвојила предлог решења Грба Нове Вароши. Творац идејног решења и уметничког облика усвојеног Грба је архитекта Душан Суботић из Београда.

Грб Нове Вароши јесте правоугаоног облика са полукружним доњим крајем и двема стилизованим кулама са горње леве и десне стране спољашњег рама, као и украсним шпицем којим се грб завршава на доњем делу. Боје на Грбу су златна, византијско плава и бела и симболизују Златар, планину и воду.

У основи уметничког облика Грба је облик ратничког „штита“ који је занатски кован у Штиткову ( седишту чувених кнезова Рашковића), са крилатим избочинама у врху, као стилизација „кула и градова“. Облик говори о борбеном и слободарском духу народа нововарошког краја.

              Историја је забележила да је један овдашњи добростојећи газда и велепоседник, имао позлаћена врата, капију, на свом кућном поседу у Новој Вароши. Из тих разлога врата, вратнице или портали, имају златну боју.

Остали графички прикази симболизују природне, туристичке и привредне потенцијале и ресурсе општине Нова Варош. Незаобилазни симбол овог краја је ретка птица Белоглави суп, чије станиште је заштићено као природно добро у оквиру Специјалног резервата природе   ״Увац  ״  . Недирнута природа, богатство шумским прекривачем и водним ресурсима, сточарство као примарна грана пољопривреде, приказани су у осталим графичким елементима. Брвнаре представљају препознатљиву и аутентичну архитектуру брдско-планинског подручја Старог Влаха. Историјска присутност древних цивилизација, приказана је остацима и  дорским стубом на десним вратницама. Украсни шпиц на доњој страни као и брана хидроелектране на левој вратници, поред осталог, симболизују и туристичке и енергетске хидропотенцијале многобројних златарских језера.

              Истакнути датум 1.11.1912.године представља дан ослобођења Нове Вароши од турске власти – Јаворску битку. Званично, 1.новембар се слави као Дан Општине Нова Варош.

              У савременом погледу, Грб представља уравнотежену целину складности, суживота и гостољубивости овдашњих становника, припадника православне и исламске вероисповести који живе у међусобној слози и поштовању своје традиције и природне средине. 

 

 

 

Анкета

Које су приоритетне области за улагање у општини Нова Варош?